Светковине

У КИКИНДИ, С БУНДЕВАМА И ПЕПЕЉУГАМА, И ГАЈДАМА ПРИДЕ
О лудајама и мудрацима
Манифестација се зове „Дани лудаје”, а о столећима је реч. Банаћани знају да су многа тешка времена прегрмели захваљујући бундеви, баш као што знају десетине различитих јела од ње да спреме. Знају колико се далеко види ако се попнеш на праве тикве, као што знају с ким их никад не треба садити јер се о главу лупају. И тако се око бундева плете, као врежа, цела једна филозофија живота и тип хумора, и провод и брига, склапају се послови и бракови, па и мале слатке завере уз које се лакше дочека пролеће у равници

Пише: Драган Батинић
Фотографије: Тамара Ристић

А онда је добра вила чаробним штапићем куцнула по лудаји и претворила је у луксузну кочију којом је Пепељуга отишла у бољи живот. Кикинђани традиционално у октобру организују манифестацију „Дани лудаје”. И на овогодишњим, двадесет осмим, било је свакојаких фела лудаја, у изобиљу, а у карневалској поворци нашла се и по нека вила.
– Када смо дошли на идеју да организујемо „Дане лудаје”, већ смо били у некој врсти чаробне кочије – прича Драгиша Угарчина из општинске туристичке организације, један од оснивача ове манифестације. – Кикинда је економски била у самом врху некадашње велике државе, незапослених није било, радило се и лепо живело. Хтели смо да све још мало развеселимо манифестацијом на којој ћемо, пре свега, промовисати кулинарске специјалитете од лудаје. После су дошли и други садржаји. Када смо почели схватати да је та наша кочија помало трула, да јој отпадају делови и климају се точкови, у „Дане лудаје” смо поред туристичких и културно-забавних увели и предузетничке садржаје, повезујући људе који се баве разним врстама бизниса. Много људи и идеја на једном месту. Сигурно има оних који су искористили шансу, неки пословну, а неки брачну. У Банату нема камења, да се стане на онај луди, али кад се стане на лудају још је делотворније.

МНОГО ТИКАВА И МАЛО ТЕОРИЈЕ

У оквиру „Дана лудаје” данас су и два мини сајма: предузетништва и туризма. Своје понуде презентовали су привредници и туристички посленици из суседних Румуније и Мађарске, као и комплетан састав бивших југословенских република. „Фали још само друг Тито!” каже један, крај гомиле лудаја. А није фалио, био је и он у близини, на неким штандовима, мајицама, беџевима, привесцима, заједно са Дражом, „Стоунсима”, „Барсом” и свима осталима без којих не иде ни један вашар у Србији.
Вашарски део овогодишњих „Дана лудаје” био је посебан. Никад није било толико продаваца који по старим рецептима израђују слаткише. Скоро на свакој другој тезги свилене бомбоне, алве, лицидерска срца, ал’ купаца мало. Није да се у овом горком животу не би засладили, али у Кикинди је, авај, сада више муштерија за народне кухиње него за то. Зна то и новоизабрани председник општине Павле Марков, који се одрекао мандата републичког посланика и лагодности живота политичара у престоници, прихвативши се тешког посла да Кикинђанима, каже, осим игара обезбеди и хлеба и уз хлеба.
– Ово је прилика да у опуштеној атмосфери будемо креативнији у разговорима са гостима који би овде инвестирали. Наш град је некада био велики индустријски центар. Имамо неискоришћене потенцијале у пољопривреди, а близу смо граница Европске уније (Румунија је на десетак километара, Мађарска мало даље...). Ако кренемо обрнутим редом, од онога на који смо навикли, биће добро. Прво треба да се нађе заједнички интерес у бизнису, из тога онда проистекну дружење, братимљење и славље, на опште задовољство. Може и вашар, али не само то – рече нам Марков, проба неку од ђаконија од лудаје и оджури између тезги да сачека још неке госте.
Ми остадосмо код тезге са специјалитетима од лудаје. Приупитасмо баба Зорку, која више воли кад је ословљавају са тетка-Зорка, да ли је лудаја још увек сиротињска храна.
– И синоћ је у Кикинди одржано предавање о лудаји као здравој храни – вели Зорка. – Не зову је џабе, овако хранљиву, банатска банана. Али наши људи некако више воле нешто што је туђе.
Прича и показује мноштво јела од лудаје, куваних, динстаних, печених, запечених, ролованих, филованих. Посебан специјалитет је кркљуш, пекмез од лудаје који се кувао у котлићу на лицу места.
Али Косту, паорског филозофа, лудаја интересује са другог становишта. Прво, међутим, мора да објасни кључну разлику између паора филозофа и политичара филозофа:
– Па, ми филозофирамо, ал’ и радимо.
Јасно? А сад једна теорија:
– Некада давно наши преци су живели на багрењу, јер другог дрвећа овде није било. А зашто су сишли? Па због лудаја. Кад су их видели овако лепе и шарене –показује на своју тезгу са малим украсним лудајама – и још кад су открили да су добре за јело, нису могли одолети. Ето, тако ти је постао данашњи Лала.

ЛУДАЈЕ НА ТАНКУ ЖИЦУ

Под све разговоре на „Данима лудаје” подвучена је музичка подлога. Док приповеда Коста, паорски филозоф, на бини су кикиндски тамбураши и чувени певач Милан Прунић Дума, мало даље гајдаш Бранислав Зарић и „Бећаруше”, међу којима је и надалеко позната баба-Ката. Она се не стиди тога што је баба ни што пева бећарце, па и оне масне.
– Вас није срамота што то да радите, а мене да буде срамота о томе да певам, јал?!
Музички, уз лудаје, било је за сваког по нешто. Осим тамбураша, гајдаша и фолклорних ансамбала, беху и три дувачка оркестра. Један је стигао из Београда, и то полицијски, други негде са југа, а трећи је био онај из домаћег ватрогасног друштва. Наравно, било је и рокера. Београдски „Ван Гог”, па кикиндски „Антидепресив”, а публика је посебно поздравила новосадске „Фрајле”. Народ су увесељавали и забављачи из ТВ серије Државни посо, а за оне који „волу да изгледу да су паметни” (што би реко Коста, филозоф паорски) беше неколико ликовних изложби позоришних игроказа и књижевних вечери.
И онда је дошао тренутак који многи чекају годину дана. Проглашење победника. Трећи пут је Јожеф Варга, из Темерина, узгајио најдужу тикву, 252 центиметра, оборивши сопствени рекорд. Није открио како. Млади програмер из Србобрана Милош Дињашкипроизвео је најтежу лудају, од 258,5 килограма, али није оборио рекорд од пре три године када је победничкалудаја била тешка 266 килограма.
Не знамо, дакле, како су овогодишњи победници узгајали своје лудаје, али се зна да је један од ранијих победника својима, поред заливања и ђубрења, пуштао музику, и то тамбурашку, да би боље расле. И друге су занимљиве ствари гости могли овде чути. На пример, да је овај град највеће зимовалиште сова ушара на свету, да се више од три деценије овде одржава међународни вајарски симпозијум скулптуре у теракоти, да у музеју чувају скелет праисторијског мамута, а у дворишту и његову верну реплику. За ову прилику отворена је и сувача, млин који су покретали коњи. Ова кикиндска је једна од две сачуване у свету, друга је у Мађарској... Дакле, мало забаве, мало уметности, мало занимљивости, мало историје, а ваљда ће бити и мало лепше будућности.

 
***

Не може више наопачке
Павле Марков, нови председник кикиндске општине, није се шалио кад је рекао да се ствари морају окренути, јер су досад стајале наопачке. Прво се мора видети од чега се живи, па онда ће из тога произаћи остало. Зато је своје госте, нарочито државне званичнике, прво примио у кабинету, где се озбиљно разговарало о инвестицијама и развоју, о запошљавању и инфраструктури, па тек после се ишло на коктел или на вашар, шта ко воли. Били ту и министри, обећали да ће учинити све како би се завршила реконструкција пута Кикинда–Башаид, што је почетна деоница пута ка Београду, па онда рекли да је Влада планирала озбиљна средства за изградњу агроиндустријских зона, за шта је Кикинда међу првима поднела пројекат... Видећемо. Сви се надају да ће Коста, паор филозоф, бити демантован занавек.

***

Анђели под маском
Највише пажње публике, као и претходних година, привукао је карневал маскиране деце. Етнолози су ово повезали са претхришћанским веровањима, еколози навијали за природне материјале, мали политичари испаљивали велике пароле, а деца и публика су једноставно уживали у игри и креативности.